Friday, September 1, 2017

Nasmej se! Ne mogu.


Osim što podrazumeva ozbiljnu duševnu bolest, depresija je ujedno i osećanje koje mnogi od nas iskuse tokom života.
Nekada zateknem sebe da se nalazim u tom stanju demotivacije i tuge, kada mi prosto nije ni do čega i kada bih najradije samo ležala u krevetu i ne radila apsolutno ništa. Mada, ti dani kako brzo dođu, tako brzo i prođu i, iako je depresija prva reč koja mi padne na pamet za opisivanje ovog stanja, ne volim je koristiti.
Jer pre svega se osećam neprijatno. Ne želim sebe svrstavati u grupu ljudi koji zapravo pate od bolesti, jer sama od nje ne bolujem. Tako da ne želim da izgleda kao da izjednačavam svoje trenutno i kratkotrajno stanje sa njihovim dugotrajnim i ozbiljnijim. 
Takođe, koliko god to čudno zvučalo, nekada smatram i da nemam pravo da se osećam tako, što je, složićete se,besmisleno jer svi smo mi ljudi od krvi i esa. Ali takvo mišljenje proističe iz toga što naizgled nemam razloga da se osećam tako. I uopšteno gledajući zaista nemam: živim u normalnim uslovima, sa oba roditelja u srećnom braku, bez ikakvih ozbiljnih bolesti da utiču na mene ili moje bližnje. Dok sa druge strane ima gomila dece mojih godina koja žive u siromaštvu, oporavljajući se ili čak preživljavajući rat, bez roditelja, bez prava, bez izbora.
Ipak to nije do mene. Kao što iskusim i nagle nalete drugih osećanja, poput sreće, ljutnje ili straha, tako je neizbežno i normalno osetiti tugu. Ne radim to kako bih privukla pažnju ili kako bih navela da me drugi sažaljevaju. Iako znam da nemam nikakvih velikih razloga da se tako osećam, prosto mi tako dođe. Dođe trenutak kada se, bez osnove osećam loše psihički. I mislim da je u tim trenucima najgore (izuzev tog užasog osećaja) kada ljudi počnu to da komentarišu na sledeći način:

Zašto si tužna?
Nemoj biti pesimista.
Razvedri se!
Obaziri se na pozitivne stvari!
Nasmej se!

Cenim sve te reči, nema šta, jer znam da su mi upućene iz najbolje namere. Međutim umesto da pomognu one zapravo još više odmognu, jer onda osećam grižu savesti iz razloga već navedenih u prethodnom pasusu. A i pored toga otežava mi da zapravo govorim sa nekim o tome kako se osećam, jer se plašim da ne deluje dramatično sa moje strane.
Kao što rekoh, cenim kada ljudi hoće da pomognu i ne osporavam činjenicu da je teško naći prave reči kada se obraćate osobi u takvom stanju. Uvek možete ćutati, ali znam i kada krenem od sebe same, kada vidim nekoga meni dragog i bliskog da se loše oseća, ne želim samo da stojim po strani, već imam potrebu da nekako pomognem! A i kada sam ja ta koja se loše oseća, iako to ne tražim otvoreno, želim pomoć. Želim da mi neko u tim momentima pruži neki vid podrške, bilo kroz dela ili reči. Jer mi na taj način daje do znanja da mu je stalo. I znam da je i kod drugih ljudi tako - da ne budu tuđe reči te koje na njih utiču, već trud.

Nagli naleti osećanja kod svih nas dođu sami od sebe i prođu sami od sebe. Uglavnom ne budu toliko burni i ne traju dugo, ali ima izuzetaka poput ovog opisanog u postu, kada su jasno vidljivi ljudima oko nas i kada nas izbace iz koloseka naših svakodnevnih života. Ipak, nekada drugi ljudi ne mogu pomoći. Mogu pokušati, ali ne uvek i uspeti. I čak ni mi sami ne možemo uvek uticati na njih, već samo čekati. Nekada je vreme jedino što može zalečiti rane.


‚‚Tamo, između olupina oblaka iznad nekog tamnog vrhunca visoko u planinama, Sem vide jednu belu zvezdu kako žmirka neko vreme. lepota njena pogodi ga u srce dok je gledao naviše iz te napuštene zemlje, i nada mu se vrati. Jer, poput koplja, bistra i hladna, probode ga misao da je, na kraju krajeva, Senka samo jedna mala i prolazna stvar: bilo je svetlosti i uzvišene lepote zauvek izvan njenog domašaja.”

- Dž. R. R. Tolkin, Gospodar prstenova 

8 comments:

  1. Tuga čak ponekad nije prava riječ za osjećaj koji odjednom preuzme ljudsku dušu pa se drugim ljudima ta osoba čini tmurnom i pesimističnom. Kod mene to zna biti osjećaj koji me tjera da se ćutim bespomoćno, usamljeno i izgubljeno, a kada ga pokušavam pojednostavniti, opišem ga kao neku vrstu tuge. Meni je cijelo ljeto bilo tako. Valjda se radilo o nekom emocionalnom padu. Međutim, zna se raditi i o kratkotrajnim naletima te neidentificirane tuge.
    Po prvi sam put naišla na tvoj blog i jako mi se dopada. Nisam znala da ovakvih blogova još uvijek ima.
    Ja također imam blog, ali nije ovakve tematike, iako ponekad ima i ovakvih članaka. Posjeti ga ako želiš (: www.adventureworld.bloger.hr
    P.S. odličan je ovaj Tolkenov citat. Nisam još pročitala Gospodare prstenova, samo Hobita, ali mislim da ću to učiniti ovu jesen. (:

    ReplyDelete
    Replies
    1. Definitivno! Takav osećaj je teško opisati, jer na svakog deluje drugačije, ali da, najjednostavnije je reći da je u pitanju tuga. Nadam se da te je prošlo to i da se sada bolje osećaš.
      Hvala na komentaru i pogledaću blog :)
      PS obavezno pročitaj "Gospodara prstenova", odlična knjiga (knjige) :D

      Delete
  2. Razumem o čemu pričaš i kako se osećaš u tim trenucima. Istina je da možda nemamo neke velike razloge da se osećamo tako, ali ponekad, šta više često sitnice utiču na naša osećanja i misli i ne možemo puno da utičemo na to.. Najbitnije je ostati jak i prebroditi to... :)

    milicaimp.blogsot.rs

    ReplyDelete
    Replies
    1. Da, nekada iako tražimo objašnjenje i uzrok tih osećanja, prosto ih ne možemo naći i što više razmišljamo o tome samo opterećujemo sebe dodatno. Ne treba se prepustiti tome, naravno, ali ne treba se ni opirati previše, već samo što ti kažeš, treba ostati jak :)

      Delete
  3. Sama bolujem od depresije koja se ovih dana poboljšava i uspevam da budem srećnija ali i od EDNOSa koji me sve više uništava. Depresija nije nešto iz čega se lako izlazi, dovoljan je samo jedan trenutak, 2 sekunde da uništi trud i pokušaj pozitivnosti koji se gradio nedeljama. Ne mora da znači da ako imaš dobar život ne možeš da zapadneš u depresiju, možeš i to veoma lako, dovoljano je nekoliko postupaka, nesigurnosti koje mogu da dovedu do toga. Jedino što ti mogu reći je da ostaneš jaka, i nikada ne dozvoliš tim osećanjima da preovladaju tobom. ♥ :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Da, depresija je definitivno jedna od najrasprostanjenijih i najozbiljnijih duševnih bolesti, baš iz tog razloga što niko nije isključen da od nje boluje, nezavisno od životnog standarda, uzrasta i sl. Iako (srećom) nisam jedna od osoba koje pate od same kliničke depresije, definitivno (kao i svaki drugi čovek) imam niske momente.
      Hvala ti na lepim rečima i najiskrenije se nadam da ćeš se izboriti sa svojom depresijom i EDNOS-om. Ukoliko još uvek nisi, molim te nemoj oklevati da se obratiš nekome i zatražiš pomoć. Zbog sebe same ❤

      Delete
  4. Depresija je užasno teška bolest,iz koje se ne možeš izvući za dan-dva nego je stvarno potrebno vremena.Nažalost i sama sam bila jedno vrijeme u tom periodu,ali prođe.Sa vremenom sve prođe.Tako da,vrijeme liječi sve i definitivno stojim iza toga.♥


    Bella Place.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Drago mi je da delimo isto mišljenje o ovome. Hvala ti na čitanju i komentaru :)

      Delete