Friday, July 21, 2017

Par filmskih preporuka


Tokom školske godine usred obaveza uglavnom nemam vremena za gledanje filmova te se češće okrećem serijama, jer su kraće. Tako da je raspust pravo vreme da sednem i posvetim se gledanju filmova. Zapravo sam vremenom sastavila listu filmova koji mi deluju zanimljivo i od početka jula se vodim njom i nasumično biram filmove s iste. Do sada svi koje sam pogledala su mi se dopali, pa sam odlučila da sa vama podelim par filmova i ukoliko ne znate šta da gledate, dam vam neke preporuke.



#1 DEAD POETS SOCIETY

Image result for dead poets society
Smeštena 1959. godine, priča prati grupu momaka koji pohađaju prestižnu školu za dečake koja je pod pokroviteljstvom crkve. Svi oni su odlikaši i nalaze se pod velikim pritiskom svojih roditelja koji za njih žele da studiraju medicinu, pravo i sl. Međutim, dolaskom novog profesora engleskog jezika, Džona Kitinga (Robin Vilijams), od njega uče o važnosti slobode mišljenja i oživljavaju stari književni klub pod nazivom Društvo mrtvih pesnika, kojem je i Kiting nekada pripadao. 
Film je zaista divan i govori o mnogim važnim životnim lekcijama poput preistpitivanja autoriteta, slobode mišljenja i govora, ali važnosti umetnosti u čovekovom životu. Takođe je i u dobroj meri zastupljena i poznata latinska izreka carpe diem, kao i njeno shvatanje od strane glavnih likova.


#2 SILVER LININGS PLAYBOOK
Image result for silver linings playbook
Ako ste kao ja i niste veliki fan romantičnih filmova, tj. u potrazi ste za nekim dobrim, od mene imate sve preporuke za ovaj. 
Bredli Kuper glumi Patrika Soltana koji, nakon osam meseci boravka u duševnoj bolnici, namerava da se pomiri sa svojom ženom, koja je protiv njega podnela zabranu prilaska. U međuvremenu on upoznaje Tifani (Dženifer Lorens) koja i sama prolazi kroz neprijatan period života. Ona odlučuje da će mu pomoći da se pomiri sa ženom, ukoliko on i njoj pomogne.
Kao što rekoh, nisam fan romantičnih filmova, ali ovaj me je zaista prijatno iznenadio. Iako je film u najvećim delom predstavljen kao romantičan, opet sadrži i elemente komedije, ali i drame jer prikazuje teškoću stanja likova.


#3 THE GRAND BUDAPEST HOTEL
Related image
Pre ovog, nisam gledala nijedno filmsko ostvarenje Vesa Andersona i tek sad shvatam grešku u tome. Niko ne mora biti veliki filmski kritičar ili poznavalac da bi prepoznao vizualnu jedinstvenost u njegovim filmovima.
Radnja ovog filma se odvija u izmišljenoj evropskoj državi i prati doživljaje potrčka i njegovog mentora, nekadašnjeg konsijerža poznatog hotela, koji će ujedno biti mesto borbe za ogromno porodično bogatstvo.
U pitanju je mešavina žanrova - uglavnom komedija sa elementima misterije i avanture. Prosto jedan od najoriginalnijih filmova koje sam pogledala u skorije vreme, sa jedinstvenim stilom (što govorim već treći put) i vrlo zanimljivim likovima.


#4 PULP FICTION
Image result for pulp fiction
Ovaj film sam prvi put odgledala prošle godine i pre neki dan mi je palo na pamet da ga ponovo pogledam. Malo je teže objasniti njegovu radnju, jer pre svega nije hronološka, a i podeljena je u četiri priče koje su povezane preko glavnih likova. A ti glavni likovi su dva gangstera, žena mafijaša, profesionalni bokser i par kriminalaca. 
Definitivno nije film koji će se dopasti svima zbog količine nasilja i specifičnog humora. Ipak, mislim da je to jedan od onih koji bi svi trebali pogledati, pošto je dobro zasluženi klasik koji je u velikoj meri uticao na buduće filmove i popularnu kulturu. A i da ne izostavim ikonične scene, poput plesa Ume Turman i Džona Travolte i biblijskih citata Semjuela L. Džeksona, kojih ćemo se uvek sećati.


#5 PONYO
Related image
I za kraj jedan animirani film. U pitanju je crtani poznatog japanskog filmskog studija Studio Džibli. Priča prati petogodišnjeg dečaka koji pronalazi i spasava zlatnu ribicu, Ponjo, koja je ćerka morskog čarobnjaka i boginje mora. Uz pomoć očeve magije, ona se pretvara u devojčicu i zajedno sa dečakom kreće u avanture i od njegove iskrene ljubavi zavisi da li će Ponjo ostati devojčica. 
Dobrim delom me priča podseća na Malu sirenu, ali sadrži mnogo više elemenata fantazije i nekako je više orijentisana deci. Ipak, to ne znači da se odraslima ne može dopasti podjednako. Uživala sam gledajući i verujem da ćete i vi ako ste ljubitelji prelepih animacija sa odličnom muzikom i simpatičnim likovima.



To bi bilo to po pitanju filmskih preporuka koje imam za sada. Trudila sam se da uklopim što više različitih žanrova i filmova, tako da verujem da sam pogodila svačiji ukus sa barem jednim od filmova.



Imate li vi neku filmsku preporuku?

Monday, July 17, 2017

Otvoreno pismo gradu ljubavi


Dragi Parizu,
Nepuna tri meseca su prošla od kako sam te napustila, a opet kada se prisetim svog boravka, kao da sam se juče probijala kroz more turista ispred čuvenog Ajfelovog tornja. Jedna od tvojih mnogih znamenitosti koju sam imala prilike da vidim tokom sedam dana boravka. Sedam dana, čovek bi rekao da je to dovoljno vremena da se većina stvari bar okvirno vidi. Ali nije. Sedam dana je možda dovoljno da se samo Luvr poseti, ali ne grad. Čak ni sedam meseci mislim da nije dovoljno da se vidi i iskusi ono što ti pružaš. Ipak, koristila sam svoje vreme najbolje što sam mogla i tu je bila moja greška. Greška jer sada čeznem za tobom jače nego kad sam tek stigla kući.
 Čeznem za tvojim prelepim jezikom koji svakom govorniku prosto klizi sa usana. Iako ja nisam znala ni trunku francuskog, a tvoji stanovnici ni trunku engleskog (u većini slučajeva), ništa mi nije bilo uskraćeno. Hej, ako ništa drugo naučila sam kako na francuskom da naručim čaj i kafu. I to je neki početak.
Čeznem za tvojim poslasticama koje su me uvek mamile. Za tvojim slatkim vinom koje definitivno pravda svoju svetsku slavu. I za pecivima i kolačima svih vrsta koji vire iz vitrina poslastičarnica i čiji se predivan miris širi preko skoro svake ulice. Kroasani i bageti, najpoznatija peciva ubedljivo, ali ipak meni najdraže bilo je od mekog testa punjeno filom od maline i belom čokoladom. Sama pomisao mi pravi zazubice.
Čeznem za tvojim boemskim četvrtima, koje me na momente podsećaju i na našu Skradarliju. Ispunjene kafeima kakve bi viđali u onim starim filmovima. Ne zna se da li je oko Monmartra više turista ili slikara, ali i nemojte da vas gužva zaplaši. Ne propustite priliku da vidite ceo grad sa ovog brda. Jer je stvarno prizor neprocenjiv.
Čeznem za bar još jednom vožnjom metroom. Znam, ništa uzbudljivo ili ekskluzivno samo za tebe, ali praktičnost ovog javnog prevoza me i dalje oduševljava! Čak su mi i neki stanovnici rekli da, iako poseduju kola, radije se koriste metroom.
Čeznem za zavučenim ulicama koje te zapravo i čine posebnim. Znamenitosti i one naravno, ali šta je Ajfelov toranj, gromada gvožđa, u poređenju sa latinskom četvrti, koja samim tvojim stanovnicima predstavlja vrstu utočišta. Mesto gde mali broj turista zalazi. Pa ne baš mali broj, ali manji nego na tipičnim turističkim lokacijama. Te ulice, ne samo kod tebe već i kod drugih gradova, daju karakter i utisak te 'savršene nesavršenosti'.
Čeznem čak i za još jednim boravkom u nekom od tvojih kafea, gde je šolja čaja 5 . Preskupo da, ali ne mogu da ne priznam da, kada god sam sedela u bašti nekog kafea, sam se osećala kao da sam u nekom glamuroznom filmu iz 1950. A ko ne želi da se tako oseća?
Čeznem za još mnogim stvarima - za ljudima koje sam tamo upoznala, za dugim šetnjama kroz grad, za sivim krovovima tvojih zgrada, za tvojom predivnom arhitekturom, za 'buđavim' sirom (koji je inače vrlo ukusan), čak i za Arapima koji su na svakom ćošku prodavali suvenire. I za stvarima koje sam želela, ali nisam mogla da iskusim. Za svime čeznem i ostaje mi samo da ti zahvalim na svemu što si mi pružio i što si još mogao da mi pružiš, da sam imala više vremena. Ali verujem da će nam se putevi ponovo sresti. I kada se to desi, veruj mi, sve što sam videla ću gledati novim očima i diviću ti se iznova i iznova. A ono što nisam? Pa biće to ljubav na prvi pogled. Ipak da opravdaš i to zvanje: 'grad ljubavi'. 
                                                                                                                                                      Bien à vous, Marija.          

Thursday, July 13, 2017

Prolaznost prijatelja


Sećam se svoje prve najbolje drugarice. 
Bile smo prve komšinice, živele u istoj zgradi. Braća su nam se družila i tako, trčkarajući za njima i naši putevi su se ukrsli. Ceo dan bismo provodile napolju, igrajući se sa drugom decom, ali opet smo znale da sa njima nismo toliko bliske koliko jedna sa drugom. Sećam se da, kada god bih otišla kod nje, glavni rekviziti za igranje nisu bile Barbike, kao kod mene, već plastične životinje. Obožavala ih je, što se dalo videti i po njenim brojnim kućnim ljubimcima - ribice, papagaj, hrčak i jedno vreme čak i zec kojeg smo našle ispred zgrade. Još neke uspomene koje s njom nosim iz detinjstva su i gledanje Snežane i sedam patuljaka (njenog omiljenog crtanog filma), igranje sa plastičnim posuđem i besmislene prepirke oko toga ko će biti koja Super špijunka
Volela sam druženje s njom. I ono je dugo trajalo. Čak i kada se iselila iz zgrade. Čak i kada je ona pre mene krenula u školu. Ali pri kraju osnovne škole, sve više smo se odvajale. Malo po malo, gubile smo jedna drugu iz vidika i već kad je ona krenula u srednju školu reklo bi se da su sve veze raskinute. Više se uopšte ne viđamo, ne čujemo.

Ne zameram to nikome. Jer realno gledano, niko i nije kriv. To je prosto način na koji život fukcioniše. Kao što su poslovi, materijalne stvari i određena mišljenja prolazna, tako su i prijatelji. 
Čula sam to i pre ali nekako mi je ta pomisao uvek delovala malo depresivno. Mislim kako i ne bi? Pogotovo kada si u osnovnoj/srednjoj školi, kada nemaš predstavu o životu i misliš da će prijatelji koje tamo upoznaš biti oni koji će ti trajati ceo život. 
Ali čim sam izašla iz osnovne škole shvatila sam istinu. 
Većinu osoba sa kojima sam tada i tamo bila najbliža više uopšte nisam viđala. I ne mogu reći da je učinjena nepravda bilo kome. Ne želim da deluje kako sam ja ta koja je dala sve od sebe da se ti kontakti održe, a da su te osobe oni koji nisu. Jer nisam. I malo sam osetila grižu savest zbog toga. Delovalo mi je kao da sam prijateljstvo koje je trajalo 8 godina bacila u vodu. Da sam ja ta koja je te ljude odbacila od sebe.
Međutim shvatila sam da prijateljstvo nije crno-belo i da je za održavanje istog potrebno dvoje. Tad sam o sebi saznala da mi do dobrog dela tih osoba nije stalo dovoljno, ali isto tako da ni njima nije do mene, jer da jeste oni ne bi digli ruke s takvom lakoćom. 

Nisam bila povređena. 
Ni sada nisam povređena. 
Jer ljudi se menjaju. Mišljenja, stavovi, vrednovanja, sve se to sa čovekom menja. I ne možeš od nekoga očekivati da će nakon tolike promene ostati blizak sa istim ljudima. Ti to ne možeš očekivati od drugih, ali isto tako ni oni od tebe. Kao što rekoh, ako su ta prijateljstva zaista vredna u našim očima, mi ćemo se potruditi da nađemo vremena i načina da ih održimo. Ali ako nisu, prosto ćemo dići ruke i nastaviti sa svojim životom. I to udaljavanje od nekoga nas zapravo zbližava sa nekim novim.
Upoznajemo nove ljude i sklapamo nova prijateljstva, koja su u veliku ruku isto tako prolazna kao i prethodna. Ipak ne mora da znači da su zbog toga uzaludna.

Svako prijateljstvo sa sobom donosi trenutke sreće, ali i tuge. Sa svakim stvaramo određene uspomene kojih ćemo se uvek rado sećati. Pomažu nam da se povežemo sa ljudima preko zajedničkih interesovanja, vrednovanja i mišljenja. Ona nas uče o ljudima oko nas, ali i o nama samima. Uče nas poverenju. Uče nas da delimo svoje vreme s drugima i da poštujemo one koji sa nama dele njihovo. Uče nas da slušamo druge, da razumemo bez rasuđivanja i da delimo sreću prema malim stvarima. 

Tako da iako su prijateljstva i ljudi prolazni, nijedno nije uzaludno i ne treba se plašiti zbližavanja s novim ljudima. Iz svakog prijateljstva bilo ono dobro ili loše, možemo izvući nešto novo. Novo mišljenje, iskustvo, uspomenu. I iz svakog možemo izvući neki savet za budućnost. Na nama je samo kako i da li ćemo ga iskoristiti.