Monday, September 18, 2017

Žmurke


Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju. Nekakva groznica uobrazilje. Čarolija. Trag koji se već dogodio unapred. Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao, obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari. I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim stvarima. I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija, jer više nema smisla nijedna igra pogadjanja. Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči. I sve je naše dok želimo , a tuđe kad se ostvari. Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladištima tajni i korenju energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe orijaška sunca. Sve se to događa zato što nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca. Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života, mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek postojati u našim drugim životima. I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli. I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja. Kad zvezde padaju, ne trči da ih potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima. Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke. Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati. Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida, i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.


Miroslav Mika Antić

Tuesday, September 12, 2017

Uradi šta možeš


Osim što sam poslednjih nedelja manje-više odsutna na blogu, takođe sam odsutna i u ostalim sferama svog života.
Škola je počela, a iako je tek druga nedelja u toku, već se osećam prenatrpano obavezama, bez trunke inspiracije i motivacije za bilo šta. Kao što ste primetili, nisam mnogo pisala, ali ujedno nisam mnogo toga ni radila van pisanja. Nisam čitala (tj. jesam do pre nedelju dana), nisam bila na internetu i drugim društvenim mrežama uopšte, niti sam izlazila ili se bavila ostalim "tipičnim tinejdžerskim aktivnostima"
Prosto sam u neku ruku bila isključena.

Na neki način sam svoju situaciju opisala u prethodnom postu (koji možete pročitati preko linka) i puno vas me je razumelo i pisalo komentare ohrabrenja da će sve to proći i zaista sam vam svima zahvalna na tome. Iako nije u pitanju ništa preterano ozbiljno i zabrinjavajuće (što sam i naglasila u samom postu), opet sam imala potrebu da sa vama to podelim. Nije nešto uobičajeno od mene, pošto ne volim da pišem ozbiljne postove bez (skoro) trunke optimizma, ali sam se pomirila sa tim osećanjima i prosto digla ruke od toga. Ipak često ako ljudima samo izlažemo srećnu i pozitivnu stranu sebe, oni mogu zaboraviti (ili možda čak ne poverovati) da se ovakve stvari dešavaju i da utiču na nas tako.

Još uvek prolazim kroz isto, mada rekla bih da manje razmišljam o tome, valjda zato što mi škola zaokuplja misli.
I kad je već pomenuh, mislim da bi bio red da počnem i vama da se žalim na raspored časova koji je izgleda sastavljen samo da bi mučio trećake. Opštepoznata činjenica u našoj školi je to da nemamo normalan raspored, tačnije da nemamo jednu smenu u kojoj su nam smešteni svi časovi, već su isti raštrkani svuda po malo. I nije mi čudno da neke dane provodim po čitav dan u školi, ali ono što me je ove godine prvi put zadesilo jeste odnos broja i učestalosti časova. Najjednostavniji primer koji vam mogu dati su četvrtak i petak. Četvrtkom imam sve časove vezane od 8.00 pa do 17.00, dok petkom imam svega 4 časa koja su odvojena pauzom od 11 do 15. Još da ne pominjem kako je stavljeno da časovi istorije muzike (koje imam 3 puta nedeljno) budu dan za danom, dakle po jedan čas utorkom, sredom i četvrtkom. Sve u svemu, raspored je blagorečeno haotičan.
Čak prve nedelje mi je bilo teško da organizujem svoje vreme dobro i onda se pitam kako ću se tek organizovati kada školska godina odmakne i kada budem morala da brinem o testovima i ispitivanjima.

Iako je sve ovo vezano za školu i moje trenutno emocionalno stanje vrlo naporno, moram napomenuti da me ne sputava previše. Naglasak na reči previše. Naravno, škola nije otpočela onako kako sam očekivala i definitivno nisam spremna za stres koji polako već počinje da se stvara, ali opet u ovakvim trenucima mi samo ostaje da razmišljam kako moram raditi ono što je u mojoj moći. Dakle kad god naiđe dan ili samo trentak kada nisam totalno demotivisana i kada imam nešto više energije, onda se trudim da taj dan uradim što više toga - da sviram, čitam, izađem s nekim. Jer ne želim da u svoje obaveze i u neku ruku život zapostavim usled takvih osećanja. Nisu prijatna nimalo, ali opet sama činjenica da se trudim mi pomaže pomalo.

Ipak uprkos ozbiljnom tonu ovog a i prethodnog posta, potudiću se da bar završim na nešto vedriji način, tako što ću sa vama podeliti stvari koje mi čine ove momente nešto podnošljivijim:

treniranje

Pre nekih mesec dana sam pošla u jednu lokalnu teretanu gde odlazim po tri puta nedeljno na treninge. Nisam baš sportski nastrojena osoba - nikada nisam trenirala ništa, niti sam se samostalno bavila nekim sportskim aktivnostima - ali ovo mi zaista prija. Da, treninzi ponekad umeju biti naporni, ali i nakon onih najgorih uvek se osećam bolje, koliko fizički toliko i psihički. Odem na 90 min. i odmah po završetku se osećam energičnije i srećnije. Pretpostavljam da to nije ništa čudno, pošto je utvrđeno da fizička aktivnost ima pozitivan uticaj na mentalno zdravlje, ali opet sam iznenađena koliko je zapravo to istina.

amino

Pre nepunih nedelju dana sam otkrila ovu aplikaciju i nekim danima mi je predstavljala spas. U pitanju je aplikacija koja sadrži niz različitih zajednica kojima se možete priključiti. Zajednice vezane za filmove, muziku, knjige, određene načine života (veganizam, minimalizam...), pa čak i poznate ličnosti - sve na jednom mestu i s lakoćom se možete pridružiti bilo kojoj i upoznati ljude sa kojima delite ista interesovanja. Ovo je odlično i za stvaranje onlajn prijateljstava i upoznavanje ljudi širom sveta. Ja sam se pridružila nekoliko zajednica i već imala priliku da razgovaram sa par osoba s kojima delim iste poglede na određene stvari.

čitanje

Ovo je pomagalo u velikoj meri do pre nedelju dana, a sada sam odvojena i od toga. Ipak, sreća je moja da sam poslednje 3 nedelje pročitala knjige koje su mi se veoma dopale. U pitanju su "Noć demona" Pitera V. Breta, "Hari Poter i Vatreni pehar" Dž. K. Rouling i "Čovek po imenu Uve" Frederika Bakmana, svaka fantastična na svoj način. Svaku od ovih knjiga preporučujem od srca, jer su me zaista oduševile i od mene zadobile maksimalne ocene na Goodreads-u. Ipak kao što rekoh, poslednjih nedelju dana nisam bila raspoložena za čitanje, ali se polako vraćam u normalnu rutinu. Moram priznati da mi podstrek daju nedavno kupljene knjige sa letnje akcije izdavačke kuće Booka i nedavno osvojena knjiga koju ću dobiti tokom ovogodišnjeg sajma, koji će se održati za nešto više od mesec dana.


Pošto sam se valjano raspisala, mislim da bio red da privedem ovu rasejanu priču kraju, pomenom vas.
Na blogu sam 2,5 godine i za to vreme se moj sadržaj promenio, kao i ja sa njim. Nije to neki veliki vremenski period, ali opet kada se osvrnem na trenutak kada sam bila na samom početku, shvatam da se puno toga dogodilo i da bih verovatno neke stvari zaboravila, da ih nisam ovde postavljala. Tako da mi je iskreno drago što, uprkos trenucima odsustva, nastavljam da se vraćam ovoj platformi i da beležim neke trenutke svog života, bili oni dobri ili loši. I isto želim da se zahvalim i vama koji nastavljate da čitate ono što pišem, bilo ono smisleno ili ne (što često ume da bude). Svaki novi pregled, svaki novi komentar, svaki novi čitalac za mene je i novo poznanstvo. Jer onaj koji pročita neki post saznaje kako se osećam u datom trenutku, onaj koji komentariše uspostavlja kontakt sa mnom, a onaj koji se učlani mi daje do znanja da ga moje mišljenje i sadržaj zanimaju. Tako da da, hvala vam na podršci koju nastavljate da pružate i u dobrim trenucima i u lošijim, kao što je ovaj.


Friday, September 1, 2017

Nasmej se! Ne mogu.


Osim što podrazumeva ozbiljnu duševnu bolest, depresija je ujedno i osećanje koje mnogi od nas iskuse tokom života.
Nekada zateknem sebe da se nalazim u tom stanju demotivacije i tuge, kada mi prosto nije ni do čega i kada bih najradije samo ležala u krevetu i ne radila apsolutno ništa. Mada, ti dani kako brzo dođu, tako brzo i prođu i, iako je depresija prva reč koja mi padne na pamet za opisivanje ovog stanja, ne volim je koristiti.
Jer pre svega se osećam neprijatno. Ne želim sebe svrstavati u grupu ljudi koji zapravo pate od bolesti, jer sama od nje ne bolujem. Tako da ne želim da izgleda kao da izjednačavam svoje trenutno i kratkotrajno stanje sa njihovim dugotrajnim i ozbiljnijim. 
Takođe, koliko god to čudno zvučalo, nekada smatram i da nemam pravo da se osećam tako, što je, složićete se,besmisleno jer svi smo mi ljudi od krvi i esa. Ali takvo mišljenje proističe iz toga što naizgled nemam razloga da se osećam tako. I uopšteno gledajući zaista nemam: živim u normalnim uslovima, sa oba roditelja u srećnom braku, bez ikakvih ozbiljnih bolesti da utiču na mene ili moje bližnje. Dok sa druge strane ima gomila dece mojih godina koja žive u siromaštvu, oporavljajući se ili čak preživljavajući rat, bez roditelja, bez prava, bez izbora.
Ipak to nije do mene. Kao što iskusim i nagle nalete drugih osećanja, poput sreće, ljutnje ili straha, tako je neizbežno i normalno osetiti tugu. Ne radim to kako bih privukla pažnju ili kako bih navela da me drugi sažaljevaju. Iako znam da nemam nikakvih velikih razloga da se tako osećam, prosto mi tako dođe. Dođe trenutak kada se, bez osnove osećam loše psihički. I mislim da je u tim trenucima najgore (izuzev tog užasog osećaja) kada ljudi počnu to da komentarišu na sledeći način:

Zašto si tužna?
Nemoj biti pesimista.
Razvedri se!
Obaziri se na pozitivne stvari!
Nasmej se!

Cenim sve te reči, nema šta, jer znam da su mi upućene iz najbolje namere. Međutim umesto da pomognu one zapravo još više odmognu, jer onda osećam grižu savesti iz razloga već navedenih u prethodnom pasusu. A i pored toga otežava mi da zapravo govorim sa nekim o tome kako se osećam, jer se plašim da ne deluje dramatično sa moje strane.
Kao što rekoh, cenim kada ljudi hoće da pomognu i ne osporavam činjenicu da je teško naći prave reči kada se obraćate osobi u takvom stanju. Uvek možete ćutati, ali znam i kada krenem od sebe same, kada vidim nekoga meni dragog i bliskog da se loše oseća, ne želim samo da stojim po strani, već imam potrebu da nekako pomognem! A i kada sam ja ta koja se loše oseća, iako to ne tražim otvoreno, želim pomoć. Želim da mi neko u tim momentima pruži neki vid podrške, bilo kroz dela ili reči. Jer mi na taj način daje do znanja da mu je stalo. I znam da je i kod drugih ljudi tako - da ne budu tuđe reči te koje na njih utiču, već trud.

Nagli naleti osećanja kod svih nas dođu sami od sebe i prođu sami od sebe. Uglavnom ne budu toliko burni i ne traju dugo, ali ima izuzetaka poput ovog opisanog u postu, kada su jasno vidljivi ljudima oko nas i kada nas izbace iz koloseka naših svakodnevnih života. Ipak, nekada drugi ljudi ne mogu pomoći. Mogu pokušati, ali ne uvek i uspeti. I čak ni mi sami ne možemo uvek uticati na njih, već samo čekati. Nekada je vreme jedino što može zalečiti rane.


‚‚Tamo, između olupina oblaka iznad nekog tamnog vrhunca visoko u planinama, Sem vide jednu belu zvezdu kako žmirka neko vreme. lepota njena pogodi ga u srce dok je gledao naviše iz te napuštene zemlje, i nada mu se vrati. Jer, poput koplja, bistra i hladna, probode ga misao da je, na kraju krajeva, Senka samo jedna mala i prolazna stvar: bilo je svetlosti i uzvišene lepote zauvek izvan njenog domašaja.”

- Dž. R. R. Tolkin, Gospodar prstenova